OK NSAS – sinonim za drugarstvo, super atmosferu, zezanje, ali i uspešne rezultate. A sada?

Hmm... Odakle da krenem? Kontam od početka...

Te poznate 2003. godine, kada se oformio klub, prva pojačanja smo bili Kum i ja. Sve mi je bilo pomalo čudno, dolazio sam u klub gde sam svakog igrača znao na „ćao, ćao“, trenera i ljude iz uprave da i ne spominjem. Sa druge strane, oni su se svi znali još od malena i nisam znao kako će nas primiti. Ali već u prvih par treninga sam osetio neko olakšanje. Ne patim ja od toga da me svi vole, al ako ću već trenirati sa nekim ljudima nadao sam se da su oni „normalni“, da ću sa svima moći lepo da se slažem, makar 2 reči progovorio al da to bude opušteno i iskreno. Tako je i bilo. Upoznao sam Ćelu, Coleta, Pantu, Kebija, Mareta, Adžu... Stvarno, momci su svi bili extra (i sad su). Brzo smo se uklopili i Kum i ja, pomoglo je i što smo zajedno išli na čuvene pripreme na Rajac. Proveli smo 10 dana svi zajedno, idealno za početak da skontaš ko je kakav. I imali smo sjajnu atmosferu cele godine. Zaboravio sam da spomenem i Čedića, on je pravi lik, samo voli malo da se ku’či pa je ponekad imao problema sa nekim igračima, al je u suštini odličan dečko, u svom fazonu.

Iz godine u godinu, igrači su dolazili i odlazili. Stigli su Meki i Batica prvo čini mi se. Naravno, znali smo i jednog i drugog iz ranijih, školskih dana. Mekija sam poznavao odlično, Baticu ne baš. Kako su se uklopili? A da vi niste pogrešili pitanje, što bi rekao Marinko Ćutuk u audiciji. Da ne spominjem Komara, Čuleta, Tošketa, Mrleta i mnoge druge. Kako je ko dolazio, izgledalo je kao da se poznajemo 100 godina, što se kaže. Kao da smo svi zajedno počeli da treniramo od malena. Uvek je bila sjajna atmosfera, milina otići na trening, oznojiti se, umoriti se, ali i uživati u tome, samom treningu, u druženju posle treninga na soku, semenkama, kikirikiju i drugim grickalicama. Jel se sećate?

Bili smo poznati po atmosferi. NSAS? Pa tamo je sjajno, svi se druže, izađi u Pronto ili Muzej, naćićeš ih tamo, sve zajedno na gomili. Kućne žurke? Ma sjajno... Zajednički roštilj kod Ćele? Milina, ceo dan provesti, ne što se dobro jelo kod sjajnog domaćina Čika Save, već su se pričale dogodovštine, odvale, vicevi... Ma haos...

Heh, to su bili dani...

Gde smo sada? Šta reći? Pomalo izmenjeni sastav, neki drugi ljudi. I dalje se svi znamo odavno, ili smo čuli jedni za druge, igrali jedni protiv drugih. Evo, spram prošle sezone – ko je došao? Urke, Kebi, Basta, Fiki, Dejndžrs. Ko su ti momci? Ima li ko u Novom Sadu da se bavi odbojkom a da ih ne zna? Pa većina ljudi MENE zna, njih da ne spominjem. Kakvi su momci? Super, kakvi bi bili, po mom mišljenju. Znali su da im ovaj klub ne može puno pružiti u materijalnom smislu, ali su znali igrače koji ovde igraju, čuli su da je dobra atmosfera. Ko ne bi voleo da igra I ligu, da ima odličnog trenera od koga može da nauči mnogo, i da ima dobre ortake uz sebe? Svako, bar ja tako mislim.

U sredu dolazim na trening da podelim ulaznice za žurku. Nisam ni znao, igrali su prijateljsku sa Novom Pazovom. Ulazim u salu, kad ono ko u pozorište da sam ušao. Sve sam čekao da me neko opomene da će moji koraci ometati predstavu. Tragi-komično. Na terenu poznata lica, al nešto fali. Fali nešto. Timski duh, eto šta. Kao da nas je neko našao na ulici i naterao da igramo zajedno. Pa oni protivnici se raduju više od nas, na našem terenu. Prosto mi je žao. A svi to znaju. Znaju da postoje neki problemi, prvenstveno u međuljudskim odnosima. Na kraju utakmice trener drži govor. Kad sam čuo šta je rekao, zamalo nisam pao sa klupe. Kaže, kad je dolazio rekao mu Đorđe Đurić da je tu atmosfera strašna, milina, neverovatno. Hej, Đorđe Đurić, bivši reprezentativac govorio o NSAS-u! Šta je njemu NSAS? Tim za koji je igrao njegov nećak, ništa više. Pa čak je i nećak imao po malo loše odnose sa nekim igračima i upravom ali je ipak Đorđe rekao daje atmosfera odlična. I šta je Miško zatekao? Kontam, razočarao se. Ja sam se prvi razočarao. Posle tekme na istezanju igrač istupi, otvoreno kaže da mu je teško, da ne oseća podršku drugih igrača. Gledam ostale igrače. Nekima je to smešno. Pa nije on koji je istupio smešan, smešni ste, da izvinete, vi drugari, vi ste smešni. Ne kažem, nisam ni ja zadovoljan njegovom igrom, al sam mu čini mi se uvek pružao ruku kad god sam igrao.

Budite ljudi. Svi smo mi tu različiti, neko ovakav, neko onakav. Neko se stalno zeza, neko ne. Neko stalno priča, neko ćuti. Neko se više raduje, neko manje, što ne znači da mu je manje stalo. Neko ima jedna interesovanja, neko druga.

Shvatite ovo – to je naša prednost – svi smo različiti. Da smo svi energični, verovatno bi se poubijali. Da smo svi ćutljivi, smorili bi smo se odavno. Ne može da se očekuje da se svih 15, 16 igrača stalno druži. To je smešno. Neka mi neko navede da ima 15 drugara van odbojke, bilo gde, sa kojima se stalno druži. Ne može, to jednostavno nije tako. Al treba razumeti saigrače, toliko smo pametni i poznajemo se da znamo ko je kakav. Ne može se imati isti pristup svakom igraču, svako je pojedinac sa svojim mišljenjem i emocijama. I to treba ceniti. Tu je ključ uspeha.

Danas dolazim na tekmu. Javiću vam svima da pročitate ovo. Nadam se da će dopreti do mnogih. Nadam se da ću ponovo videti naznake nekadašnjeg timskog duha. Ne očekujem da se neke stvari promene posle ovog članka, preko noći, ali nadam se da će biti mali fitilj koji će potpaliti vatru. Nisam ja nešto posebno pametan kad sam sve ovo napisao, mislim da svako deli moje mišljenje. Možda je ovako lakše, neko ima problem da sve ovo kaže.

Čitajući ovo niko se neće osetiti prozvan. Ja kad kritikujem, kritikujem sve. Kad hvalim, hvalim sve. Kad gubimo, svi smo krivi. Kad pobeđujemo, svi smo zaslužni.

To je timski duh.

That’s the spirit!!!