Inside O.K. NSAS - Novi Sad

Posebna utakmica, bar za mene. Za malo da se neslavno završi. Posle izgubljenog prvog seta (21:25), sledeći je bio, kako se kaže „za infarkt“. Gosti su imali vođstvo 24:20, ali smo mi nekim čudom uspeli da osvojimo taj set (27:25) i izjednačili u setovima. Ostala dva smo dobili sa dosta muke (25:21 i 25:18), iako rezultat možda ne kaže tako. To je bila debi utakmica u dresu „NSAS-a“ za Stefana Bastu koji je odlično odigrao, imali smo korektora koji je šopao loptu ko nogom. Bravo, Obelixe.

Mnoge stvari su počele da me navode da počnem da razmišljam o tome gde ovo sve vodi. Koliko mi je odbojka potrebna u životu? Kažu da si srećan kad radiš ono što voliš. Odlučio sam da stavim sve na vagu. Prvo, da li sam još uvek srećan dok treniram i igram odbojku? Da li kao klinac čekam ceo dan na trening, da tamo odem i da se posle toga bolje osećam (u fizičkom i psihičkom smislu)? Shvatio sam da je to vreme prošlo. Drugo, da li je to nešto što će mi omogućavati bolji i ugodan život? Na stranu to što je bavljenje sportom zdravo, meni je skoro 23 godine (20-og decembra, ko ne zna:) ), na petoj godini sam studija, planiram da završim u roku, da se zaposlim što pre. Odvajanje 6 sati dnevno na odbojku mi se jednostavno ne isplati. I podvučena crta kaže – dosta je bilo. Rešio sam da batalim. Još jedna tekma i to je to.

Poljuljane atmosfere, uz povredu Batice i povratak Ćele, krenuli smo u Niš. U kombiju se već osetilo da atmosfera više nije ista kao i pre, kao npr. kad se išlo u Ivanjicu. Bilo je zezancije i svega, al nije to to, tačno se moglo primetiti. Potajno smo se nadali da možemo da ostvarimo povoljan rezultat. Džaba smo se nadali. Na terenu smo izgledali pomalo smešno, izgubili smo glatko 3:0 (25:20,25:17, 25:19). Prosečna ekipa sa odličnim korektorom nas je odvalila momački. Kažu da je to njihovo najbolje izdanje u sezoni. Gde baš protiv nas? Može se reći da nam u prilog nije išla ni podela para te nedelje o kojoj sam već pričao, tačno se osetilo da pojedinci više neće da se trude. Neke igrače jednostavno nisam mogao da prepoznam, a onaj koji je uvek bili veseo, sada je samo fizički delovao prisutan. Zna se na koga mislim, i ovo nije osuđivanje tog igrača, zna on da ja razumem njegovu situaciju i položaj, čak šta više, ispostaviće se u narednom periodu da sam i ja imao neka slična razmišljanja.

Tražio se ritam, nastavak pobeda, jačanje atmosfere i duha. I činilo se da će i biti tako. Stigla je neugodna ekipa „Borca“, sa iskusnim igračima. Dobili smo ih prvi set relativno lako (25:21), al se onda dogodio neočekivani pad u igri pa su nas zveknuli da je sve prštalo - 17:25, 18:25, 15:25, ukupno 1:3 za goste. Strašno. Nije strašno što smo izgubili, već događaji posle utakmice. Na prigovor predsednika kluba kako se utakmica loše igrala, Ćela nije mogao da izdrži i popizdeo je, što je rezultiralo pokušajem cepanja dresa od strane dotičnog igrača. Na žalost, retko ko od saigrača je stao na njegovu stranu, smatrajući: „To je Ćela, pusti ga, on je živac, i tako to“. Ej, drugari?! Pa gde ste kad je teško?! Što bi se reklo u čuvenoj internet obradi Hari Potera: „Ijao, ode atmosfera opet u k’rac“...

Trebala nam je pobeda da se atmosfera poboljša, a i da se konačno uhvati neki pobednički ritam, kako je trener rekao, a boljeg protivnika nismo mogli da imamo u tom trenutku – poslednje plasirana ekipa na tabeli. Bili smo oslabljeni ne igranjem Batice koji je zbog posla morao da odsustvuje. Na put za Ivanjicu smo krenuli u neverovatnih 10 sati ujutru, utakmica se igrala u 18h. Išli smo kombijem, koji nije baš najudobniji ali šta da se radi. Uprava nas je častila ručkom u extra restoranu, stvarno smo dobro jeli, a u putu je i atmosfera bila super, stalno smo se zezali. Nadali smo se da će se preneti i na teren, kad budemo igrali.

Izostankom Batice ulogu libera sam ja preuzeo. Bio sam pomalo nervozan, više nego obično. Em prva utakmica u sezoni za mene, em se očekuje pobeda, em nam menjam ponajboljeg igrača ekipe. Uz to, još su mi se po glavi motale neke tekme koje smo izgubili zahvaljujući, odnosno, zbog mene.

Na terenu je sve bilo ok. Imao sam punu podršku saigrača, znaju kako umem da budem labilan na psihičkom nivou. Kebi i Ćela, koji su zajedno sa mnom držali prijem su me stalno bodrili i pomagali na terenu što mi je mnogo pomoglo. Na kraju, utakmica se brzo završila, da nije bilo tehničkih tajm auta još brže, za sat vremena, našom pobedom od 3:0 (19:25, 15:25, 18:25). Ključna stvar je bila što smo pravili jako malo grešaka i igrali mirno i koncentrisano.

Povratak je bio malo više iscrpljujući, jedva smo čekali da se vratimo. Uprava nas je častila i večerom, što je zaokružilo, po mom mišljenju, jedan lep, sportski dan.

- Ekipica u Ivanjici, Kum verovatno slikao pa ga nema ovde -  

Prva utakmica u ligi na takozvanom „domaćem terenu“. Ovo ironično kažem, vodeći se tekstom koji sam pisao o treninzima u Futogu. Moram navesti i to da se u sportskom listu „Žurnal“ navodimo kao „Futoška ekipa“. Smešno, pod hitno reagovati na takve propuste!

Znalo se da nam dolazi kvalitetna ekipa, ali realno, ovakav debakl se baš i nije očekivao. Utakmica se završila pobedom gostiju, zasluženo, 3:1 (22:25, 15:25, 31:29, 19:25). Očekivao sam da će moji drugari (opet sam bio na tribinama) posle osvojenog dramatičnog trećeg seta, kako se kaže – iskoristiti momenat, imati određenu psihološku prednost i preokrenuti meč u našu korist. To se nije desilo pa su nas i četvrti set zveknuli dosta nadmoćno. Nadigrani smo u svim elementima igre. Posle ove tekme već je i atmosfera, koja je uveliko bila poljuljana, otišla nizbrdo, al nije preostalo ništa drugo nego da nastavimo sa radom i da se spremamo za sledeći meč.

Nedelju dana kasnije usledilo je drugo ligaško kolo, gostovanje „Gik Banat-u“. Uvek neugodan protivnik, koji praktikuje da u ekipi ima mlade igrače kao i u našem klubu. Kad pogledam, tamo ima igrača protiv kojih igramo Kum i ja već nekih 10 godina od prilike, kao što su Grbić, Filip, Pušonja, Ćure i još par momaka. Na dan utakmice sam bio sprečen da idem (mada se verovatno opet ne bih skidao) jer sam imao ispit na fakultetu na kojem sam, nije loše pomenuti, dobio ocenu 10. Jednako uspešni su bili i moji saigrači, koji su dobili ekipu domaćina sa 3:0. Moram priznati, kada su mi javili, bio sam dosta iznenađen. Na stranu to što je ekipa bila pojačana dolaskom Kebija, smatrao sam Klečane za veoma kvalitetne igrače i po malo sam sumnjao u naš uspeh, mislio sam da će nas dobiti laganini. Na sreću i zadovoljstvo, nije ispalo tako i slavili smo po setovima 25:22, 25:23, 25:16. Kažu da nam je blok bio jača strana, prijem standardno dobar, dizanje je još uvek malo škripalo al se ostvarila pobeda. Prva i u pravom trenutku, reklo bi se, da se podigne atmosfera.

Dana 10.10.2009. stigao je trenutak koji se dugo čekao. OK NSAS Novi Sad je trebao da odigra prvu utakmicu u istoriji na ovako visokom nivou, na nivou I odbojkaške lige Srbije. Već pri samom polasku za Staru Pazovu osetila se mala nervoza u ekipi koju je naš kapiten oterao prepričavanjem sinoćnih doživljaja i provaljivanjem različitih fora. Ona koja mi je ostala u sećanju, najupečatljivija, koju je Rile odvalio je: „Gedžo, realno, čemu torba?“ Naime, trener praktikuje da sve igrače vodi na utakmicu i da tek u svlačionici kaže ko se neće skidati. Najveći crnjak, Rile i ja smo se najviše smejali a znali smo da će dvojica izvisiti, Gedža je bio gotovo sigurni kandidat kao treći tehničar, a dalje se lomilo na njemu i meni. Kako se dalje ispostavilo, ja sam dobio prednost u odnosu na Kuma da sedim na tribinama, zajedno sa Gedžom i Fikijem, za kojeg se govorilo da će nas pojačati. Nažalost, došao je u klub tek kasnije.

Utakmica je počela. Bila je veoma napeta, ekipe su se smenjivale u vođstvu, mi smo dobili prvi i četvrti set relativno lako (25:14 i 25:16), a protivnička ekipa drugi i treći (25:18 i 25:21). Može se zaključiti da su dve ekipe vrlo podjednake i utakmica je otišla u odlučujući peti set. Najnapetiji od svih, taj brejk je doneo mnogo preokreta, čak smo imali i šansu za pobedu ali je nismo iskoristili i na kraju je domaćin slavio sa 18:16. Možda ne zasluženo, al svaka im čast.

Naravno, za vreme utakmice na tribinama su se mogli čuti razni komentari od strane ljudi iz uprave, dobro poznati većini igrača, a i onim redovnim posetiocima naših utakmica: „Nema te muda“, „Igrate ko pi**e“ i mnogi drugi. Naravno, pomalo tragi-komični, jer retko ko je od njih nekada igrao neki sport i vode se onom tvrdnjom da je teže njima na tribinama nego igračima na terenu. Što bi neko rekao na to – „Malo morgen!“.

Avaj, rezultat nije bio razočaravajući, ako se uzme u obzir da su nam generalno tekme protiv ovog protivnika teške, da uvek postoji tenzija i da su mnogo neugodni na svom terenu. Nije mala stvar na kraju otkinuti im bod na gostovanju, mada moglo se uzeti i dva, možda čak i tri.