Inside O.K. NSAS - Novi Sad

Idemo Asovci, a i oni koji to nisu, večeras se malo opuštamo i partijamo, zna se gde. U baru Baltazar, hotel Park. Juče sam bio na treningu da vam podelim karte tako da vas očekujem tamo. Za sve ostale koji čitaju ovaj blog a nisu obavešteni za žurku, žurka počinje u 23h, uz karte koje delim ulaz je besplatan, a karta vam omogućava da učestvujete u nagradnoj igri koju organizuje turistička agencija Go2 traveling. Ako ste zainteresovani za karte, možete mi se ovde javiti (na blogu), na facebook-u ili na moj broj mobilnog telefona.

Vidimo se večeras...

Sjajna sportska hala u Futogu, identična hali na Klisi, predstavlja idealno mesto za trening... Ali za ljude koji žive u Futogu. Ono što hoću da kažem je da svi moji saigrači i ja živimo u Novom Sadu pa nam je put do Futoga svako veče oduzimao dosta vremena. Moja satnica je bila ovakva: u 18:15h polako počinjem da pakujem torbu za trening, krećem u 18:30h na Novo naselje, gde se ispred Prve vojvođanske brigade sastajem sa ostalim igračima i u 18:45 se svi potrpamo u kola i idemo za Futog. Tamo smo oko 19:05, presvučemo se i u salu ulazimo u 19:30, od kad traje trening, pa do 21h. Nakon toga je tuširanje (ne baš svi) i odlazak kući, kojoj stižem oko 22h. Znači, za trening koji traje sat i po vremena ja izdvajam skoro 4 sata svakog dana. Pomalo čudno zar ne? Više mi treba da odem i da se vratim nego što traje trening. Većini igrača to nije odgovaralo, već je svima dozlogrdio Futog (ne vređam Futožane, već one što su nam tamo dodelili termine!). Dugo je trajala borba da dobijemo termine u Novom Sadu, u Futogu nismo imali ni publiku na utakmicama, tek poneki entuzijasta koji se nakani da dođe i naravno rodbina igrača. Konačno smo pre nedelju dana dobili termine na Spensu, taman kad sam ja odlučio da prestanem da treniram (ko za inat).

Hmmm... Pomalo delikatna tema za raspravu. Odakle početi?

Smatram da je pošteno da naglasim da je kroz sve prethodne godine klub bio u nezavidnoj finansijskoj situaciji, da je sastavljao kraj sa krajem, da su se stalno trazili sponzori ali da se nije uspeo obezbediti neki veći jer je realno slabija zainteresovanost za odbojku. Ljudi iz uprave su se maksimalno trudili da obezbede što bolje uslove za igrače. Šta reći, svi smo trenirali za dž i zbog ljubavi prema sportu.

Elem, prošlo je dosta godina, a ni mi nismo više toliko mladi (najmlađi 19 godina) da bezbrino skakućemo i udaramo loptu. Većina nas je na završnim godinama studija, neki su i u stalnom radnom odnosu a ne planiramo da živimo od odbojke. Znali smo da ćemo imati puno obaveza (treninzi svaki dan, teretana 3xnedeljno). Mnogi su postavili jasnu računicu – isplati li se odvojiti toliko vremena za odbojku ili tražiti neki posao, završavati studije? Stigla je priča od predsednika kluba koji je rekao da su pare za igrače obezbeđene, da če biti neka 3 ranga igrača i da će raspored biti od prilike 150-120-100 evra, zavisno kom rangu igrač pripada. Mada, iz pouzdanih izvora se znalo da ti obećani iznosi teško da će biti ostvareni. I eto, sa prvom isplatom nastala je opšta frka u ekipi – mnogi su bili nezadovoljni, dobilo se puno manje nego što je svako očekivao. Nezahvalni čin deljenja para pripao je Savi Katiću, koji se ni kriv ni dužan našao naudaru nekih igrača. Sa jedne strane, podela se mogla i bolje organizovati –svako da dođe u prostorije kluba po svoj deo i gotovo, nema govorenja ko je koliko dobio među igračima. Da podvučem, niko nikom nije prigovarao, naravno, svi smo drugari, jedino je Kebi morao da opravda to što je dobio najviše para (malo šale, nemoj mi zameriti, Kebi).

Što se tiče opreme, bilo je govora da će svaki igrač dobiti po 4 majice i 2 šorca za trening, kao i da ćemo dobiti novu garnituru dresova. Stvarno smo dobili 2 šorca, ali i 3 majce, mada relativno kasno, skoro pred početak sezone. O dresovima da i ne pričam, šta reći kad se desilo da je jedan igrač pocepao svoj dres i više se ne koristi ta garnitura? Smešno, zar ne? Novi igrači koji dođu ne dobijaju dresove po njihovoj meri već probaju da uđu u dresove koji su pravljeni za one koji su te dresove pre njih koristili. Tuga...

Nove lopte? Nismo znali šta je to dok nismo odigrali prvu zvaničnu utakmicu u sezoni. Stalno se govorilo da nove lopte stižu „do ponedeljka“, „do kraja nedelje“. Sreća pa smo ih dobili do 4. kola, do tada smo koristili nove-stare lopte na treningu i nove lopte ženskog odbojkaškog kluba Futog. Hvala devojkama.

Trenerice? Zar je potrebno pisati posle svega navedenog?

Rezime: sve izjave koje je dala uprava kluba na zajedničkom sastanku sa igračima odnosile su se do početka sezone, tj. sve će biti spremljeno do početka sezone – i pare,  i dresovi, i majce, i šorcevi, i trenerice, i kape i kačketi... Čini se da su se ona jednostavnija obećanja ispunila, čeka se ispunjenje zaostalih...

„Dogodine Superliga!!!“ reče predsednik kluba...

Početak sezone je najavljivao još jednu uzbudljivu godinu postojanja odbojkaškog kluba NSAS. Doveden je novi trener, Milorad Kijac, i stvoreni su uslovi da se ide na pripreme pred sezonu u Kučevo. Iz objektivnih razloga nisam mogao da prisustvujem pripremama, ali sam čuo da su se igrači jako dobro proveli, ali da su i pripreme bile jako naporne u fizičkom smislu. Igrači su se vratili sa pripremama i nastavilo se sa treninzima u sali osnovne škole Prva vojvođanska brigada. Ja sam se priključio treninzima i moram priznati da sam odmah na startu bio u zaostatku za ostalim igračima, i na fizičkom i na tehničkom planu. Za igrače je uplaćena i teretana koju su bili u obavezi da posećuju, svi smo imali zajedničke treninge. Međutim, kao što i detetu dosadi neka igračka, tako su i igrači postepeno počeli da ne dolaze u teretanu. Pronalazili su se razni izgovori – ne mogu da ustanem, previše je naporno, nema para – nema trčanja i mnogi drugi. Moguće da je to greška stručnog štaba, koji nije baš vodio evidenciju ko dolazi a ko ne. Razlika se primećivala na večernjim treninzima – oni koji su išli u teretanu su bili umorniji, teže su odrađivali pojedine vežbe, dok su oni koji nisu išli u teretanu bili svežiji i odmorniji. Al ajde, niko to nije uzimao kao nešto bitno. Počelo se polako sa prijateljskim tekmama, gde trener nije zahtevao pobede već da se ostvaruje napredak iz utakmice u utakmicu. Donekle je bio podjednak odnos pobeda i poraza u pripremnim utakmicama. Kao što sam i rekao, akcenat je bio na napredovanju i uigravanju.

Kroz ovaj klub je prošlo mnogo igrača, iskreno, ne mogu ih sve nabrojati, ali krenuću od trenutnog sastava:  (Dalje)

Prvi trener ekipe bio je Vladimir Vermezović. Iskreno, kada sam dolazio u klub, a to je bilo odmah po osnivanju, iznenadio sam se ko je trener, ne zato što je bio neki stručnjak već zato što nikad do tada nisam čuo za njega. Njegovo prvo obraćanje igračima bilo je od prilike ovako: „Ja sam Vladimir Vermezović, igrao sam za Vojvodinu, osvojio sam par titula, hajdemo na teren da radimo.“ Toliko o nekom motivacionom govoru i ulivanju poverenja da ovaj čovek zna nešto. Šalu na stranu, iako se nije proslavio kao trener, ostao je svim igračima u dobrom sećanju zbog svoje ličnosti, uvek spreman za zezanje. E da, i to je čini mi se jedini trener koji nas je na pripremama terao da radimo upijače i povaljke na betonu. Alal mu vera...

Sledeći trener je bio Miroljub Molnar. Još jedan anonimus za mene lično, čudnog pogleda i izgleda, poznat po izjavi: „Savo, bez 5 termina nedeljno i table neću ni da pričam“, koju Batica redovno citira kad ga spomenemo. Komedija od lika. Imao je sklonost da šalje poruke na televiziju, al ne odbojkaške već one druge, za posle ponoći.

Zatim je na scenu stupio Milorad Krunić. Iz početka se svideo igračima, treninzi su bili dobri, uglavnom je vikao: „Plava, bjela, plava, plava, bjela...“ kada smo gadjali zone u polju terena. Obećavajući trener, međutim, nije davao niko da mu se meša u posao čak i kad je loše išlo, previše sujeveran reklo bi se, pa je sa jednog sastanka koji smo svi zajedno imali otišao, tvrdeći da ga igrači i uprava dovoljno ne cene. Šta da se radi, možda je bio u pravu. Kažem, možda. Teško, ali možda.

Goran Kamasi - sledeći na spisku. Moram priznati da sam ga pogrešno procenio – dok ga nisam poznavao bio mi je antipatičan, al kroz rad sam imao sasvim korektan odnos sa njim i mogu reći samo dobre reči za njega, ma koliko se moje kolege iz kluba ne slagale sa tim.

Od ove godine, trenersku palicu preuzima jedno od najvećih imena naše i svetske odbojke – Milorad Kijac. Većina igrača (ja naročito) sa nevericom sam primio vest još u julu da će nas on preuzeti. Zvučalo mi je malo neverovatno da trener sa takvim CV-om preuzme prvoligaški klub iz Novog Sada, mada to se i ostvarilo, čini mi se na zadovoljstvo svih u klubu. Svima nam je čast da nas jedno takvo ime trenira i odmah se to moglo osetiti i na treninzima – svi su počeli da donose po 2, 3 majce na trening jer se naporno radi, čovek želi da igrači postignu potrebnu radnu temperaturu na treningu. E sad, koliko se sa druge strane usrećio on? Trener koji ima 8 titula prvaka sa Vojvodinom, koji je vodio šampiona Bugarske, pa i njihov nacionalni tim, dolazeći u tim koji je poluprofesionalan, koji do početka takmičarske sezone nije igračima ispunio sve obećano, koji je nabavio nove lopte tek oko drugog ligaškog kola, koji 2 puta nedeljno trenira na jednoj trećini hale u Futogu uporedo sa još dva odbojkaška tima. Mada, i on sam mora priznati da na raspolaganju ima mlad tim, sastavljen od školovanih odbojkaša željnih dokazivanja. Koliko će opstati u ovim uslovima, pitanje je sad. Srećno mu bilo.

 

                                                 

                                                Milorad Miško Kijac 

Na celu kluba se nalazi Aleksandar Pantic, koji obavlja funkciju predsednika kluba. Poznat po svom temperamentu i pristupu „ima sve da ih opeglamo 3-0“ ponekad ume i da unese nervozu u tim, ali se maksimalno trudi da obezbedi najbolje moguce uslove za klub i pruzi mu sto je vise moguce.

Sekretar kluba, covek zbog koga, odnosno zbog cijeg rada ovaj klub i opstaje, nalazi se Savo Katic. Devojka za sve, uvek je tu kad treba pomoc, bilo igracima, treneru, nekom iz uprave, kad je potrebno boriti se za termine, opremu ili stvoriti mir u ekipi. Ko god se posvadja sa njim, može se slobodno reći da mu nešto fali jer je to pre svega posten covek, sa kojim se uvek moze normalno pricati i traziti savet, ne samo u vezi odbojke vec i generalno. Jedna od zanimljivosti je i tada je Cika Sava (kako ga svi igraci u klubu sem Milana Katica oslovljavaju) preuzeo trenersku ulogu pre 3 godine kada je klub bio u nezavidnoj situaciji na tabeli i nanizao 7 uzastopnih pobeda, stizuci sa 8. na 2. mesto na tabeli. Impresivno za nekoga ko je u mladosti igrao fudbal, folklor, krao lubenice sa drustvom i svirao kontrabas.

Od ostalih clanova treba istaci i Novicu Boškoćevića (zvani Nole-Sexoman) i Branislava Dragićevića (Crvov ćale).

Svakako, među zvučnijim imenima u upravi kluba nalazio se i poznati biznismen (čije ime neću da navodim) koji je na kraju morao da istupi iz kluba zbog određenih obaveza. Jadan čovek, utajio 1,73 miliona poreza misleći da ga neće provaliti. Greši čovek...

Novi Sad je do pre par godina imao samo jedan respetktivan odbojkaški klub, čije je ime bilo poznato ne samo u Srbiji već i na odbojkaškoj mapi Evrope i sveta. Naravno, reč je o odbojkaškom klubu Vojvodina. Međutim, ne tako davne 2003. godine na mala vrata se pojavio odbojkaški klub NSAS, gotovo ni iz cega, što se kaze, pokrenut u garazi (dobro poznatoj i „kontroverznoj“ Savinoj garaži). Zamisao je bila da se tadašnja pionirska ekipa osnovne škole Prva vojvođanska brigada zadrži na okupu jer je pokazala zavidne uspehe na republičkom i tada državnom prvenstvu. Malo po malo, iz godine u godinu je klub napredovao i sada je clan Prve odbojkaške lige Srbije uz visoke ambicije da se sledeće godine nađe u Superligi Srbije. Šta drugo reći osim – svaka čast i srećno!!!

Moje ime je Mustafić Samir. Kao doskorašnji igrač odbojkaškog kluba NSAS – Novi Sad želja mi je da onima koji prate stanje u odbojci u našoj zemlji pružim vesti i zanimljivosti koje okružuju ovaj odbojkaški klub, koji nije tako bogat po svojoj istoriji ali je klub koji je krenuo od nule, koji su u početku svi osporavali, pa i sada, koji mnogima smeta zbog svog brzog (ali poštenog napretka!), član Prve odbojkaške lige Srbije, klub koji ima puno prijatelja u ovom gradu i šire.

Slavlje posle ulaska u I odbojkašku ligu Srbije, na poznatoj i dragoj nam klupi na Novom Naselju:)